Stigma može da se definiše kao ” stereotip ili negativni stavovi koji se pripisuju osobi ili grupama ljudi kada se njihove karakteristike ili ponašanja posmatraju drugačijima ili inferiornim od društvenih normi.”¹ Mentalne bolesti, posebno shizofrenija, imaju visok stepen stigme u društvu. Ljudi sa mentalnim bolestima imaju dvostruko izazovnu situaciju:

1. Moraju da se nose sa simptomima i invaliditetom koji nastaju kao posledice njihovih bolesti.
2. Suočavaju se sa stereotipima i predrasudama koji proizilaze iz pogrešnih shvatanja o mentalnim bolestima.²
Zbog ova dva izazova, kvalitet života (samopoštovanje, kvalitetni poslovi, siguran smeštaj, zadovoljavajuća zdravstvena zaštita i povezanost sa različitom grupom ljudi) osoba koji imaju mentalna oboljenja često je narušen.²
 
Postoji jasna stigma, kao i samostigma: ” Javna stigma je reakcija opšte populacije prema osobama obolelim od mentalnih poremećaja. Samostigma je predrasuda prema samima sebi, koju mogu imati osobe sa mentalnim poremećajima.”² Na primer, u filmovima i časopisima se javljaju brojne zablude koje dovode do porasta stope stigme u opštoj populaciji:²

1. Ljudi koji imaju mentalnu bolest bi se trebalo plašiti i trebalo bi ih zato držati podalje od zajednice
2. Imaju percepciju sveta poput deteta kojoj bi se trebalo diviti
3. Oni imaju detinjasto ponašanje zbog čega je potrebno konstantno paziti na njih
4. Neodgovorni su, pa je neophodno donositi životne odluke umesto njih
5. Njihov slab karakter je odgovoran za njihovu mentalnu bolest²
 
Predstavljanje shizofrenije u filmovima i drugim vrstama medija može da izgradi pogrešnu sliku o ovoj bolesti, dodatno doprinoseći stigmatizaciji putem stereotipa i predrasuda. Jedan pacijent na primer opisuje iskustvo posmatranja likova u literaturi i na filmu koji prikazuju ludilo ( Iz „Alise u zemlji čuda” i „Čudan slučaj dr Džekila i gospodina Hajda”):

Slike šeširdžija („ludi“ lik iz „Alise u zemlji čuda“), gospodin Hajd i drugi poznati likovi koje su mediji napravili da izgledaju komično i smešno, jačaju predstavu o ludilu kao nešto što uliva komično olakšanje ili kao fascinantno opasno: ” kako se nešto što uništava porodice, odnose i prijateljstva može smatrati smešnim?” Nema ničeg smešnog kada neko gubi pravac u životu. Nema mesta šali da se u nečijem mozgu igrate takvih podlih trikova koji Vas mogu odvesti do tačke anksioznosti koja može dovesti do pokušaja samoubistva. Komično? Možda… onima koji ignorišu lično iskustvo. Udjite u njihovu kožu i mislićete drugačije. Tada možemo početi dalje da objašnjavamo i prevazilazimo stigmu.”³

Razumevanje tudjih problema i briga zahteva empatiju, nešto što veoma mali broj ljudi oseća kada su u pitanju osobe obolele od mentalnih bolesti. Kada su u pitanju naši najbliži članovi porodice, mi smo skloniji da budemo osetljiviji na njihove lične probleme, čak smo sposobni da ostavljamo po strani naše probleme. Pitanje ” Šta ako je pacijent moja majka?” može da poveća našu ličnu empatiju prema pacijentima koji žive sa shizofrenijom.
 
Edukacijom se može izgraditi razumevanje pacijenata koji žive sa shizofrenijom, a samim tim i potencijalno se postići destigmatizacija. Razumevanje može biti prvi korak ka prihvatanju i tolerisanju bolesti’što je prvi neophodan stav za postizanje destigmatizacije ljudi koji su označeni kao “ludi”. Opšta populacija često nije pripremljena za susret sa pacijentom koji pokazuje bilo somatake ili psihičke simptome. Ulažu se napori da se javnost edukuje o veštinama pružanja prve pomoći kako bi se potencijalno spasili životi osoba koje dožive moždani ili srčani udar, traumatske povrede ili teške alergijske reakcije. Šta je sa edukacijom javnosti o mentalnim bolestima?

Postoji istraživanje koje je sumiralo nekoliko različitih studija koje su radjene na temu stigme, i otkriveno je da direktni kontakti sa ljudima koji žive sa mentalnim oboljenjima su najbolji način da se poboljša nečiji stav i izbegavajuće ponašanje prema njima.⁵ Nakon ostvarivanja kontakata, na drugom mestu potreba u pomaganju osobama da promene svoj stav prema ljudima koji imaju mentalno oboljenje, bila je edukacija. Kao što je prikazano u jednoj studiji koja je radjena sa sa odraslim ljudima, “direktno upoznavanje osoba koje imaju teška mentalna oboljenja ima veći uticaj u borbi protiv stigme nego edukacija koja osporava mitove i verovanja o mentalnim bolestima.”⁵ Veoma je značajno istaći da je zaključeno da kontakt sa osobom lice u lice ima značajniji efekat od gledanja vida koji sadrži životne priče osoba koje žive sa mentalnim oboljenjem. Kod adolescenata je, medjutim, edukacija bila primarni način da se prevazidju stigme, stavovi i izbegavajuće ponašanje prema osobama koje imaju mentalno oboljenje, dok je direktan kontakt bio drugi način. Razlika u odnosu na odrasle može proizilaziti iz činjenice da “verovanja adolescenata o mentalnim bolestima nisu toliko čvrsto utemeljena kao što je to slučaj kod odrasle populacije, pa je s toga edukacija efektivnija.”⁵

Na koji način bi opšta populacija trebala biti edukovana kako bi znala da prepozna psihotične simptome i adekvatno reagovala na njih? Da razvije veštine za interakciju sa osobama koje imaju mentalnu bolest? Takav vid pragmatičnog i korisnog znanja je verovatno dostižno samo u istraživačkom okruženju. Izvan istraživačkog okruženja ljudi nisu motivisani da posvete vreme takvom obrazovanju, iako u svakodnevnom životu imaju veće šanse da se susreću sa osobama koje imaju mentalnu bolest nego sa osobama kojima je na primer, potrebna kardiopulmonarna reanimacija.
 
Intervencije obrazovanja koje se preduzimaju sa ciljem umanjenja stigme, treba da predstave činjenične informacije o stigmatizovanom stanju kako bi se suprotstavile netačnim stereotipima i mitovima.⁶ Na primer, kampanja koja je usmerena ka edukaciji može da opovrgne mit da su osobe sa mentalnom bolešću nasilne ubice, prestavljanjem statističkih podataka koji prikazuju da je stopa ubistava medju ljudima koji imaju mentalnu bolest ista kao i medju drugim osobama koje nemaju mentalno oboljenje.⁶ Veoma je značajno objasniti mitove i stereotipe, posebno kada postoje statistički podaci koji to mogu da potkrepe, kako bi ljudima bilo komforno kada pričaju sa osobama koje žive sa shizofrenijom. Postoje dokazi da kampanje koje imaju za cilj obrazovanje stanovništva o mentalnim bolestima, kada se implementiraju u nastavni plan i program dovode do poboljšanja znanja, stavova i ponašanja prilikom traženja pomoći ali ” potrebno je sprovesti veći broj istraživanja pre nego što se donesu odluke da se edukacije o mentalnim bolestima uspostave na nacionalnom nivou.”⁶ Takodje, evidentno je da kampanje koje uključuju praktične informacije kako pružiti mentalnu prvu pomoć (” pojedinačna obuka koja ima za cilj da obuči pojedinca na koji način da reaguju kada uoče razvoj mentalne bolesti i krize”) su efektivne u redukovanju stigme. Ove edukativne kampanje su fokusirane i na pitanje kako da se podstaknu pojedinci i porodice da traže potrebne zdravstvene usluge, što predstavlja veoma važan cilj “jer što ranije uspostavljanje dijagnoze i lečenje, predstavljaju predikciju poboljšanja ishoda bolesti, ali takodje postoji problem i što visoko-kvalitetna zdravstvena nega nije zastupljena svuda, posebno ne u etničkim i rasnim manjinama.”⁶
 
Utvrdjeno je da su obrazovne intervencije efektivne u smanjenju ne samo javne stigme, već i stigme prema samome sebi, dok istovremeno poboljšavaju reakcije na stres i unapređuju samopoštovanje kada se primenjuju tokom kognitivno bihejvioralne terapije.⁶ Intervencije koje su usmerene na umanjenje postojanja javne stigme, dale su različite rezultate do sada. Kampanje koje se sprovode nekoliko godina kroz različite platforme su utvrdile da su efikasnije od kratkih medijskih kampanja usmerenih protiv stigme i razvijanju edukacije o mentalnim bolestima, u donošenju značajnih i trajnih promena.⁶

Stigma je važno i iscrpljujuće pitanje za mnoge osobe koje žive sa mentalnim bolestima. Stigmi se najbolje može suprotstaviti kontaktom i edukacijom o osobama koje žive sa ovim stanjima. Kada javnost bolje razume bolest i uvidi da ljudi koji žive sa shizofrenijom mogu da svakodnevno funkcionišu veoma dobro u zajednici nakon adekvatnog lečenja, stereotipi i predrasude će početi da nestaju.